Званична страница архива за правне и друштвене науке

Tрајање је једно од кључних мерила вредности људске творевине у материјалном и у духовном смислу. У интелектуалном стваралаштву, трајање је, правнички казано, континуитет, а овај није само протек времена. То је постојаност квалитетног садржаја који је последица слободе научног и уметничког стваралаштва. Такво трајање одликовало је часопис „Архив за правне и друштвене науке“ од 1906. до 2006. године. На своју стогодишњицу, из недовољно познатих разлога, „Архив“ се повукао са „сцене“. Било је покушаја да часопис редовно излази до 2013. године. После тога, професор Сима Аврамовић, тадашњи декан Правног факултета Универзитета у Београду и др Живојин Ђурић, директор Института за политичке студије у Београду, су, снагом личног ауторитета, у једном моменту вратили часопис на листу рангираних научних часописа, али нових бројева више није било. „Архив“ је основан почетком XX века (први број објављен је 26. фебруара 1906. године) у периоду када су унутрашње и спољне прилике у Краљевини Србији, младој независној држави, која је економски, политички и културно јачала, погодавале оптимистичком погледу на националну и европску будућност. Професор Мирко Васиљевић, декан Правног факултета Универзитета у Београду у три мандата, поводом стогодишњице часописа 2006. године, оценио је да је „Научна утемељеност Факултета (мисли на Правни факултет) […] резултирала логичним рађањем научног часописа Архив̕ […]”, а профeсор Слободан Перовић, утемељивач Копаоничке школе природног права, је истакао да је „Архив“ настао не само као израз потребе за изградњом „српског културног идентитета“, него и као природна последица времена у коме су живели и радили великани попут Јована Цвијића, Јована Жујовића, Стевана Мокрањца, Глигорија Гершића, Михаила Петровића Аласа, Стојана Новаковића, Николе Пашића. Остало је историја, и то „историја наше правне науке и права уопште“ у XX веку, између којих „постоји нераскидива веза“ (Миодраг Јовичић). Није, међутим, то само историја права и правне науке у једном богатом, али бурном столећу за Србију, Европу и свет. То је историја врхунских домета и у области политичких наука, социологије, опште историје и наше друштвене 8 теорије уопште. „Архив“ је у правом смислу био „Archivum noster“ (С. Перовић) – не само правника и Правног факултета Универзитета у Београду, него свих посленика друштвене науке који су несебично даривали часопису и научној јавности своје најбоље текстове и у њему налазили извор надахнућа за будуће стваралаштво. „Архив за правне и друштвене науке“ био је часопис који је и мене увео у свет уставноправне науке. Сећам се да сам у семинарском раду на последипломским студијама погрешно навео да је рад објављен у „Аналима“, а не у „Архиву“, па ми је то мој професор Ратко Марковић исправио и објаснио да постоје два правна часописа, али да се „Анали“ никако не могу поистовећивати с „Архивом“. Готово двадесет година касније, обрео сам се на челу Редакције која има задатак да изнова покрене „Архив“. За остварење тог циља, потребан је озбиљан и организован рад. Потребна је позитивна енергија људи који верују у научно прегалаштво и који су спремни да нагон за личном промоцијом подреде трагању за општим добром – реткој, у нас можда и заборављеној вредности. Кључну подршку новој редакцији на путу враћања „Архива“ да буде тамо где му је место – не у архиву, него на „трону“ часописа правних и друштвених наука – дао је др Живојин Ђурић, директор Института за политичке студије у Београду. Институт за политичке студије у Београду у овом издавачком подухвату треба да буде још један гарант да ће се „Архив“ вратити изворној вредности на којој је, не подједнако и с истом снагом, почивао током XX века – слободи научног стваралаштва. Та слобода није могућа без отворености ка различитим погледима и идејама, без широке интелектуалне основе које право, ма колико широко, не може само, без помоћи других друштвених наука да обезбеди. Та слобода, ипак, не сме бити безобална. Она мора бити омеђена интересом политичког друштва Србије, државе Србије и њених грађана. Та слобода мора, на „трагу“ оне која је одликовала осниваче „Архива“, бити и национална и европска. Она мора бити интелектуална, а не квази-интелектуална; изворна, а не „увезена“; стваралачка, а не „рушилачка“. То је процес, и то 9 ће трајати, али ће то бити оно право „трајање“, с почетка овог текста. Упоређивати опште-друштвени и правно-политички оквир у Србији с почетка XX века и овај актуелни, безмало на измаку друге деценије XXI века, није у потпуности могуће, али није ни сасвим немогуће. Србија се полако, али сигурно подиже – економски, политички, правно, а геополитичке прилике на регионалном и глобалном нивоу, верујем, пружиће нову прилику, налик оној с почетка прошлог века. Србија ту прилику не сме да чека, него мора да ради. Један аспект тог рада, темељан, суштински и ванредно значајан, је изградња националног идентитета, који ће почивати на универзалним начелима и вредностима владавине права, с једне, и на културно-историјским особеностима српског народа и свих грађана Србије, с друге стране. Садржина првог двоброја обновљеног „Архива за правне и друштвене науке“, који предајемо нашој научној и широј јавности, показује у ком правцу ће часопис ићи. Пишемо о праву на људско достојанство и улози Уставног суда у његовом дефинисању, слободи политичког удруживања и новом нацрту Закона о политичким странкама, уставном идентитету и потреби његове изградње у Србији, али нарочиту пажњу посвећујемо јубилеју 70 година једног узоритог устава – Основног закона Немачке из 1949, као и другим темама из уставног, управног и радног права, као и из националне правне историје. Покушаћемо да ускоро вратимо старе рубрике попут „Парламентарне хронике“, а уведемо и нову, попут „Судске и уставно-судске хронике“. Рано је за било какве прогнозе, обећања у науци ничему не служе, али једно је већ сасвим извесно: наш „Архив“ се враћа.

Posted in Uncategorized.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *